Srđan Janićijević, vlasnik privatne firme Komon Sens, ima iza sebe petnaestogodišnje iskustvo na visokim menadžerskim pozicijama u Filipu Morisu i Koka-koli i odlično poznaje složen sistem napredovanja i građenja karijere u okviru moćnih svetskih korporacija. Danas je uspešan preduzetnik koji je pakovanje kofera i 200 dana, koliko je goidišnje provodio na putu, zamenio beogradskom adresom i porodičnom idilom a posao operativnog menadžera preduzetništvom i konsaltingom.
EVROPA: Mislite li da ćemo ikada izaći iz Nušića?
JANIĆIJEVIĆ: Svedok sam da je američki san moguć, s obzirom na to da sam počeo da radim u Filipu Morisu još kao student i napredovao sam postepeno. Insistiram i da mladi koji danas rade u mojoj firmi napreduju stepenicu po stepenicu. Za nas je lekovito da se uvedu standardi, a ne da vas neka tetka postavi za direktora. Mi ovde nemamo još ni sto pravih menadžera po međunarodnim standardima, dakle onih koji sa svojim iskustvom i biografijom uspešno menjaju zemlje i kompanije.
EVROPA: To je praktično priča o društvu zaposlivosti?
JANIĆIJEVIĆ: U SAD više od polovine privrede počiva na samozapošljavanju, više od te polovine čine oni koji rade od kuće. Osamdesetih su dominirali japiji, sredinom devedesetih su se umorili, poželeli su da rade samostalno, izvan firmi. Potom je krenuo bum e-kompanija i mladi su posle završenih škola počeli da izbegavaju skaute i lovce na gave iz korporacija i da kreću samostalno u biznis.
EVROPA: Danas je došlo do izvesne pobune menadžerskog sloja, koji je nezadovoljan a nema petlju da da otkaz?
JANIĆIJEVIĆ: Upravo takav je i moj slučaj.
EVROPA: Zašto ste napustili posao?
JANIĆIJEVIĆ: Postalo mi je dosadno, što niko ovde ne može da razume ni majka, ni tetka ni žena. Ipak sve zavisi od toga kakav ste čovek i šta vas interesuje. Pamtim godine kada sam od 220 radnih dana bio na putu 200. Porodica me je viđala samo nedeljom uveče. Mene su roditelji neprekidno sažaljevali zato što sam po našim standardima mnogo radio. Kofer je bio neprekidno spreman a pasoš stalno na viziranju.
EVROPA: Kako vam je pukao film?
JANIĆIJEVIĆ: Moja logika nije bila bežanje od rada, već želja da nastavim da učim. Prvih pet godina sam toliko učio da je meni plata bila čista nagrada. U karijeri nikada ne treba da pravite izbore zbog novca, već će on doći kada radite nešto što osećate, gde se razvijate i grizete. Pre odlaska iz Filip Morisa u okviru top menadžmenta doživeo sam to da budem jedan od osam stotina tzv. ekspata, (dakle onih koji mogu da rade u svakoj zemlji) što uopšte nije malo u firmi od 160 hiljada zaposlenih. Nisam mogao da zamislim da ću doživeti da me sa 50 godina neko otera, kada postanem star za tu vrstu koncepta, premlad za penziju, a ne budem imao snage da krenem ispočetka.
EVROPA: Odluka je bila racionalna?
JANIĆIJEVIĆ: Apsolutno. Hteo sam da se vratim u Srbiju i da promenim industriju, radeći za Koka-kolu, da profilišem iskustvo i proverim svoje karte. Dogovor smo postigli za dva dana. Pošto me je oduvek zanimalo preduzetništvo, kada je došlo do premeštanja centrale u Atinu, ja sam rešio da ostanem ovde i odigram na svoju kartu. Dakle da otvorim sopstvenu firmu. Takvih primera znam mnogo više napolju nego ovde.
EVROPA: Šta im je zajedničko?
JANIĆJEVIĆ: Mlađi su od 45 godina, svi su užasno ambiciozni, imaju neverovatnu karijeru iza sebe, rano su počeli da zarađuju velike pare i žele da ostave svoj legat. Mana multinacionalnih kompanija je što nemate priliku da ostavite svoj sopstveni legat. Nema individualne satisfakcije.
EVROPA: Šta bi bio vaš legat?
JANIĆIJEVIĆ: Znaću da sam uspešan ako moja, odnosno naša deca ne budu morala da idu da rade u inostranstvo, već će moći da se zaposle kod mene u firmi a da steknu iskustvo kakvo sam ja stekao napolju. Voleo bih da napravim srpsku korporaciju potpune otvorenosti, transparentnosti u svakom pogledu. To je megalomanski san, ali svi snovi su takvi.
